Директна демократија - дилеме и перспективе

Крај XX и почетак XXI века обележиле су драматичне промене на глобалном плану. Процеси демократизације, демократске трансформације и консолидације демократије, захватили су до тада тоталитарне комунистичке поретке Централне и Источне Европе, да би потом узели маха и у другим деловима света. Нови облици друштвених интеракција уз рушење дотадашњих баријера и пратећи „демократски дефицит“, отворили су простор за редизајнирање постојећих и увођење нових демократских установа. На почетку XXI века народне иницијативе и референдуми добијају на пуном значају, а грађани добијају све шире могућности да активно партиципирају у доношењу политичких одлука. Јачањем њихових когнитивних капацитета и одлуке које се доносе овим путем имају све већу политичку тежину. Институционални механизми директне демократије се уграђују у све већи број политичких система широм света. Кључни разлог овога тренда лежи у настојању да се између грађана и политичких агената како би се повратило пољуљано поверење у демократски облик владавине. Директна демократија неизбежно доприноси и јача међуграђанске везе, асоцијативну демократију, социјални капитал: најзначаjније компоненте за успешно функционисање демократског поретка. Директна демократија и учешће грађана у законодавним и контролним процедурама, као и активна грађанска партиципација у јавним пословима неизбежно воде демократској социјализацији. Из тог разлога, централне представничке институције, попут парламента, нису довољан гарант опстанка демократских вредности у једном друштву. Партиципативни и директно-демократски инструменти од посебног су значаја за грађанску социјализацију и изградњу демократске политичке културе. У савременим демократијама се углавном институционализује хибридни модел који с једне стране обухвата представничку демократију, док с друге стране она бива допуњена различитим облицима директне демократије, попут референдума и народних, грађанских иницијатива